Za sada je pilot namenjen neoženjenim i neudatim javnim službenicima između 21 i 35 godina. Prijavljivanje se obavlja preko Singpassa, singapurskog sistema digitalnog identiteta, pa država već na ulazu zna da je osoba stvarno ona za koju se predstavlja, da je odgovarajućeg uzrasta i da nije u braku.
Korisnici potom odgovaraju na 30 pitanja o interesovanjima, navikama, vrednostima, načinu života, putovanjima, hrani, željenoj starosti partnera, „dealbreakerima“, ali i o tome da li žele decu. Na osnovu odgovora algoritam bira potencijalnog partnera. I tu dolazi najzanimljiviji deo.
FirstDate koristi Gale-Shapley algoritam stabilnog sparivanja, matematički model koji su 1962. razvili Dejvid Gejl i Lojd Šapli. Šaplijev rad na teoriji stabilnog sparivanja kasnije mu je doneo Nobelovu nagradu za ekonomiju 2012. godine. Algoritam se danas koristi u mnogo ozbiljnijim sistemima od upoznavanja – između ostalog za raspoređivanje lekara na specijalizacije i povezivanje učenika sa školama. Sada pokušava da pronađe i – ljubav.
Za razliku od klasičnih aplikacija, FirstDate ne želi da korisnik ima što više izbora. Dobija jedan meč po ciklusu, otprilike jednom mesečno, uz procenu kompatibilnosti i kratko objašnjenje zbog čega je baš ta osoba predložena.
Oboje imaju 72 sata da odluče da li žele da se povežu. Tek ako je odgovor obostran, razmenjuju se kontakt podaci. Ako do susreta dođe, aplikacija nudi čak i predloge za aktivnosti tokom prvog sastanka, takozvane „Date Quests“. Drugim rečima, nema beskonačnog pregledanja profila, nema 200 potencijalnih „match-eva“ i nema osećaja da je sledeća, možda bolja opcija, udaljena samo jedan svajp.
Ali zašto se država uopšte bavi time ko će s kim na dejt?
Odgovor je – demografija. Singapur je 2025. godine zabeležio rekordno nisku stopu fertiliteta od 0,87 deteta po ženi, u odnosu na 0,97 godinu ranije. Istovremeno, ljudi se sve kasnije venčavaju: srednja starost pri prvom braku dostigla je 31,1 godinu za muškarce i 29,6 za žene.
Singapurska vlada zato već godinama pokušava da promeni ekonomsku računicu roditeljstva. U avgustu je premijer Lorens Vong najavio novi paket podrške porodicama, prema kojem bi svako dete trebalo da dobije gotovo 70.000 singapurskih dolara direktne finansijske podrške do 17. godine, uz dodatnu pomoć za roditeljsko odsustvo, brigu o deci i predškolsko obrazovanje.
FirstDate je samo druga strana iste politike. Pre nego što nekome pomognete da finansira dete, potrebno je da ta osoba ima partnera sa kojim će to dete želeti da dobije.
Nije samo Singapur odlučio da se meša u ljubav
Singapur nije prvi koji je zaključio da demografska politika može da počne – od prvog sastanka.
Tokio već ima sopstveni državni sistem za upoznavanje, „Tokyo Enmusubi“, koji koristi AI kako bi povezivao ljude na osnovu vrednosti i predstava o idealnom partneru. Do kraja jula 2026. kroz sistem je bilo oko 38.000 prijava, a korisnici prilikom registracije moraju da dostave dokaz o neoženjenosti/neudatosti i identitetu.
Tokio je ove godine dodatno pokrenuo kampanju „Tokyo Hachimusu“ kako bi ljudima koji žele brak olakšao prvi korak, uključujući i besplatno probno korišćenje usluga bračnih savetovališta.
Ni Južna Koreja ne ostaje po strani. Seul organizuje svoje programe upoznavanja samaca, poznate kao Seollem in Seoul. U jednom od događaja 2025. godine za 100 mesta prijavilo se 3.283 ljudi, odnosno više od 32 kandidata na jedno mesto. Grad je program nastavio i tokom 2026. godine, a jedan od ranijih programa već je doveo i do prvog para koji je najavio venčanje. Seul je svoje programe čak uklopio u širu strategiju borbe protiv niske stope nataliteta – od upoznavanja i braka, preko stanovanja, do podrške roditeljstvu. Tako ljubav, pomalo neočekivano, postaje deo javne politike.
Manje izbora, više algoritma
Singapurski eksperiment je posebno zanimljiv jer ne pokušava da bude još jedna verzija Tindera. Njegovi tvorci kažu da su ideju dobili na internom GovTech hakatonu, postavljajući jednostavno pitanje: da li veći broj potencijalnih partnera zaista olakšava pronalaženje odgovarajućeg? Odgovor koji su pokušali da testiraju je – možda upravo suprotno. Umesto beskrajnog izbora, FirstDate namerno sužava mogućnosti. Umesto fotografije i nekoliko rečenica biografije, pita o vrednostima i životnim navikama. Umesto desetina kontakata, nudi jedan.
Postoji i još jedna prednost: poverenje. Pošto je korisnik verifikovan državnim identitetom, prostor za lažne profile i osobe koje se predstavljaju kao slobodne iako su u braku trebalo bi da bude manji. Podaci se, prema pravilima platforme, ne monetizuju niti dele sa trećim stranama, osim kada to zakon zahteva ili dozvoljava.
Naravno, algoritam može da pronađe kompatibilnost na papiru. Ne može da garantuje hemiju. I tu se završava deo koji može da uradi država. Jer čak ni najbolji matematički model ne zna šta će se dogoditi kada se dvoje ljudi prvi put pogledaju preko stola. Za sada nije odlučeno da li će FirstDate nakon pilot-programa biti proširen na širu populaciju.
Ali sama činjenica da države poput Singapura, Japana i Južne Koreje ulažu novac, tehnologiju i administrativnu energiju u pomaganje ljudima da pronađu partnera govori koliko je problem postao ozbiljan. Nekada je država građanima govorila kako da štede za penziju. Sada pokušava da im pomogne da pronađu s kim će do penzije stići.
